ЕЛЕМЕНТИ И СТРУКТУРА УГОВОРА О ФРАНШИЗИНГУ

Сажетак

Уговор о франшизингу је настао крајем XIX вијека у САД-у да би се тек средином XX вијека његова примјена уочила у европским земљама. Примјењујући га кроз своје пословање, привредни субјекти су препознали могућност стицања профита са далеко мањим ризицима у односу на нове пословне подухвате који подразумијевају ступање у нов, неразрађен и тржишту (па и самим корисницима) непознат посао који мора проћи кроз све фазе прихватања. Уговор о франшизингу је изузетно сложен уговор са елементима других, класичних и новијих уговора, због чега се често са њима погрешно изједначује и замјењује. Савремени правни инструменти, којима се франшизинг посао правно уобличава, представљају креацију common law правног система. Уговор о франшизингу настаје писменим споразумом уговорних страна о елементима привредне сарадње обухваћене тим уговором. Једнообразно закључени уговори обезбјеђују исти правни положај свих прималаца франшизе међусобно и у односу са даваоцем франшизинга, спречавајући тако спорове међу учесницима поводом једностраних привилегија неког од примаоца франшизе. Нужност писмене форме уговора о франшизингу је опште усвојена у правној литератури, иако о томе не постоје никакви законски прописи. Циљ рада је представити битне елементе и структуру уговора о франшизингу, са посебним освртом на специфичности англосаксонске правне технике која се огледа у детаљном регулисању свих потенцијално предвидљивих ситуација. У раду су обрађене уговорне клаузуле као основни вид презентовања уговорне садржине, са посебним освртом на клаузуле којима се регулишу специфичне уговорне обавезе које овај уговор чине уговором sui-generis.