НЕКА РАЗМАТРАЊА О ПОЛОЖАЈУ СВЕТИХ СТВАРИ (RES SANCTAE) У РИМСКОМ ПРАВУ

Apstrakt

У римском праву постоје два основа искључи-
вања ствари из правног саобраћаја а то су начела природног пра-
ва (humani iuris) и „божанског права“ (divini iuris). Res sanctae
спадају у категорију ствари ван правног прометa по „божанском
праву“ (res extra commercium divini iuris) и заједно са res sacrae
и res religiose су у већој или мањој мјери повезане са религијом.
Свете ствари су специфичне по томе што по природи материје
немају религиозни предзнак већ су проглашене светим из објектив-
них разлога. Посебним вјерским обредом (consecratio) нека ствар
се стављала под посебну заштиту богова и тиме је добијала своју
сакросанктност (неповредивост). Свако ко би повриједио правни
интегритет свете ствари, чинио би sacrilegium и био кажњен
смртном (капиталном) казном.