СУШТИНСКА ПРОМЈЕНА ОКОЛНОСТИ КАО ОСНОВ ПРЕСТАНКА УГОВОРА У МЕЂУНАРОДНОМ ЈАВНОМ ПРАВУ

Apstrakt

Постоје уговори који не дефинишу тренутак
престанка дејства уговора (нпр. „вјечити уговори“) нити садр-
же одредбе о ревизији иако су закључени на одређени временски
период. Код оваквих уговора може се десити да у току одређеног
временског периода у коме уговор треба да буде извршен, наступе
промијењене околности које се нису могле предвидјети у момен-
ту закључења уговора а које битно отежавају испуњење обавезе
једне државе. У оваквим ситуацијама државе су се позивале на
клаузулу rebus sic stantibus да би раскинуле уговор или тражиле
ревизију уговора иако није била предвиђена уговором, те на тај
начин уговорне клаузуле прилагодиле новонасталим околностима.
Правна природа клаузуле rebus sic stantibus у доктрини међу-
народног јавног права спада у једно од најконтроверзнијих, сре-
дишњих и тешких питања. Постоје потпуно супротни ставови о
томе да ли правило rebus sic stantibus представља правно правило
или не. У теорији се веома пуно расправљало о овој теми те по-
стоји мноштво радова и правних конструкција.
Суштинска промјена околности (клаузула rebus sic stantibus)
је један од основа престанка дејства уговора који је као такав
усвојен у Бечкој конвенцији о уговорном праву.
У овом раду изложићемо појам, настанак и историјски раз-
вој правила rebus sic stantibus, односно правила суштинске промјене околности, затим ћемо изложити правну природу те позитивноправно важење правила са праксом међународних судова.