НЕКИ ПРИМЈЕРИ ОРТАКЛУКА У ПРАКСИ

Abstract

Не желећи постављати питање зашто уговор о ортаклуку није
регулисан српским Законом о облигационим односима, а јесте,
између осталих, и хрватским, овим радом се само жељело указати
на фреквентну појаву овог уговора (или облика њему сличних) у
привредној и судској пракси Републике Српске.
Иако Уговор о ортаклуку није именовани уговор у Републици
Српској, јер га важећи Закон о облигационим односима није
уврстио у уговоре којима је посветио пажњу, ипак из историјског
приказа, а и из праксе, дâ се уочити да ортаклук као форма постоји
у разним, мање више препознатљивим облицима. Пракса је пока-
зала да добре особине ортаклука стварају форме које, иако под
другим називима, чине одређене врсте ортаклука. За уочити је да
се бјежи од израза „ортаклук“, као да је то израз који припада
прошлости (изузев код друштава, гдје је задржано ‚ортачко
друштво‘, које је такође код нас ријетко у пракси), чак и тамо гдје
се недвосмислено ради о ортаклуку.
Основна карактеристика ортаклука је улагање имовине или
рада због постизања заједничког, скоро увијек економског циља.
Код ортачких друштава долази до стварања новог правног лица,
код многих облика долази до стварања заједничке имовине, а код
неких, иако без формалног спајања имовине, подјелом посла на
заједничком послу у сврху постизања заједничког циља, ипак
долази до облика орташтва, макар у ширем смислу те ријечи.