ФАКТИЧКА ЕКСПРОПРИЈАЦИЈА У СУДСКОЈ ПРАКСИ

Сажетак

Већ дуго је у судској пракси у Босни и Херцеговини пристуно контроверзно правно питање које се односи на неповредивост једног од основних људских права – права својине, гарантованог свим водећим домаћим и међународним правним прописима. Ријеч је о институту фактичке експропријације.
Један од основних разлога дугогодишње проблематике овог питања јесте свакако чињеница да наведени институт није законска категорија. Другим ријечима, не постоји домаћи пропис којим је исти нормиран, већ се ради о институту који је производ праксе Европског суда за људска права, настао усљед потребе да се изнађе правично рјешење за ситуације у којима не долази до одузимања својине у прописаном поступку, али је материјалним радњама у тој мјери извршено задирање у право својине, да је титулар тог права лишен саме супстанце, односно сведен на тзв. голу својину, без могућности коришћења својинскоправних овлашћења.
Постојање правне празнине је имало за посљедицу да је на простору Босне и Херцеговине судска пракса дуго година „лутала“ у вези са бројним питањима која се односе на примјену овог института.
У овом раду покушаћемо у дозвољеним оквирима да се осврнемо на практичне проблеме, да дамо кратак приказ еволуције судске праксе у Босни и Херцеговини, укажемо на праксу Европског суда за људска пракса као основног путоказа за поступање домаћих судова и изнесемо личне ставове у вези (не)правилне примјене овог института од стране домаћих судова.